Његово Светло Величанство Кнез Александар

(11. октобар 1806.- 03. мај 1885.)

Његово Светло Величанство Кнез Александар рођен је у Тополи 11. октобра 1806. године у јеку Првог српског устанка. Био је млађи син Врховног Вожда Карађорђа и супруге Јелене.

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са породицом напустио Србију 1813. године. Школовао се у Хотину у Бесарабији, тадашњој Русији, под покровитељством руског цара. Оженио се 1830. године Персидом, ћерком војводе Јеврема Ненадовића и Јованке Миловановић. Имали су деветоро деце: ћерке Полексију, Клеопатру, Јелену и Јелисавету, и синове Алексија, Светозара, Андреја (сва тројица умрли као деца), Петра и Арсена.

Крајем 1839. године, после султанског фермана о потврди кнежевског достојанства Кнеза Михаила Обреновића, породица Карађорђевић се вратила у Србију. Александар је ступио у службу при Главном штабу српске војске, а потом је унапређен у чин поручника и постављен за ађутанта кнеза Михаила.

После политичких сукоба изазваних непоштовањем такозваног „Турског устава“ из 1838. године и абдикације Кнеза Милоша Обреновића, а затим и Кнеза Михаила Обреновића, на Народној скупштини одржаној на Врачару 14. септембра 1842. године, Александар је изабран је за Кнеза Србије.

Након признавања кнежевске титуле од стране Русије и Турске, Кнез Александар се окренуо реформама и увођењу нових установа, како би се убрзао развој државе. Донет је кодекс грађанског права, уведена стајаћа војска, основана тополивница у Крагујевцу (1853), унапређене су постојеће и основане нове школе, Народна библиотека и Народни музеј. Донет је Грађански законик 1844. године.

У Мађарској револуцији 1848. године у Војводини, учествују и чете добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина, које је као помоћ Србима у њиховој борби за аутономију послао Кнез Александар. Као наставак национално-политичког покрета из 1848. године, развила се панславистичка идеја о Југословенској краљевини, која је уз „Начертаније“ Илије Гарашанина, четири године раније написан српски политички програм, утицала да основ српске спољне политике постане свест о мисији ослобађања свих јужнословенских народа од аустријске и турске власти. 

У унутрашњој политици, кнез Александар долази у сукоб са члановима Дражавног савета, што кулминира сазивањем Светоандрејске народне скупштине у децембру 1858. године, која је изнудила његову абдикацију.

После силаска са трона, кнез Александар се повукао на своје имање у близини Темишвара, у данашњој Румунији. Његов миран живот пореметила је оптужба да је за заверенике у атентату на Кнеза Михаила обезбедио новац и оружје. Осуда за дело које није учинио дубоко га је повредила. У својим изјавама гнушао се помисли на недело које су му приписивали противници.

Кнез Александар Карађорђевић преминуо је у Темишвару 03. маја 1885. године, а сахрањен је у Бечу.

Посмртни остаци Његовог Светлог Величанства Кнеза Александра и Кнегиње Персиде су пренесени 22. децембра 1911. (по јулијанском календару) у задужбину Краља Петра Првог на Опленцу.