Његово Величанство Краљ Петар Први Велики Ослободилац
(11. јул 1844. – 16.август 1921.)
Његово Величанство Краљ Петар I Ослободилац рођен је у Београду 11. јула 1844. године.
Био је Краљ Србије од 1903. до 1918. године и Краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.
Био је Карађорђев унук, трећи син и пето дете Персиде (Ненадовић) и Кнеза Александра. Кнегиња Персиде је била из чувене породице Ненадовић из Бранковине.
Његов први васпитач био је Чех, др Вилем Габлер, током 1852–1854. године. Основну школу и Гимназију београдску је завршио у Београду.
Пошто је Светоандрејска скупштина 1858. године, збацила са престола Кнеза Александра, он је напустио Србију. Млади Петар је даље школовање наставио у заводу Венел-Оливије у Женеви. По завршеном школовању септембра 1861. године, Кнежевић Петар се уписује у париски Колеџ Сен-Барб, а 1862. године у чувену Војну Академију Сен-Сир коју завршава 1864. године. У Паризу се бавио фотографијом и сликарством, и усавршавао своје војничко и политичко образовање. Оно му је отворило видике идеја политичког либерализма, парламентаризма и демократије. Почетком 1868. године, Кнежевић Петар је у Бечу штампао свој превод књиге енглеског политичара и филозофа Џона Стјуарта Мила „О слободи“, са својим предговором, који ће касније постати његов политички програм.
Петар се 1870. године придружио Легији странаца француске војске и са њом учествовао у бројним борбама због чега је одликован споменицом рата од 1870.године.
1875. године радио је на организовању и активно учествовао у босанско-херцеговачком устанку под псеудонимом Петар Мркоњић, где је рањен у десну руку.
У спомен на учешће, по њему носи име Мркоњић град.
У лето 1883. године на Цетињу се оженио кнегињом Љубицом-Зорком, најстаријом кћерком црногорског Кнеза Николе. У том браку рођено је петоро деце: кћерке Јелена и Милена (умрла као дете), и синови Ђорђе (одрекао се права наследства престола 1909. године), Александар и Андрија (умро као дете). После краћег боравка у Паризу, породица Карађорђевић преселила се на Цетиње, где је остала десет година.
Кнегиња Зорка је изненада умрла 16. марта 1890. године, убрзо после порођаја и рођења последњег сина Андреје, који је преминуо неколико дана после своје мајке. У жељи да помогне својој супрузи, Кнез Петар је позвао лекаре из Беча, али јој није било помоћи. Сахрањена је на Цетињу, код манастира Светог Петра, али је пренета на Опленац по његовом завршњтку 15. марта 1912. године. Иако је кратко живела, Кнегиња Зорка је оставила велики траг у историји као спона Србије и Црне Горе и као мајка Витешког Краља Александра I Ујединитеља.
Због лошег материјалног положаја, Кнежевић Петар продао је кућу у Паризу 1894. године и настанио се са породицом у Женеви. Његови контакти са људима из Србије никада нису престајали, пре свега са Николом Пашићем, прваком Радикалне странке и са Алексом Жујовићем, такође виђеним чланом Радикалне странке са којим је друговао у избеглиштву у Западној Србији и Босни, где је створено пријатељство за сва времена.
Војска је 28. маја 1903. извела државни удар и прогласила Кнеза Петра за Краља Србије у његовој 59. години, што је својим избором потврдила Народна Скупштина 15. јуна. Привремена влада Јована Авакумовића формирана 11. јуна 1903. године сазвала је распуштену Народну скупштину. Скупштина је прихватила устав из 1889. уз мање измене. Тако је настао устав из јуна 1903. године. Народна скупштина је средином јуна 1903. за Краља изабрала Петра Првог Карађорђевића. После неколико дана у Београд је стигао нови краљ и положио заклетву у Народној скупштини на Устав из 1903. године. После 45 година Карађорђево потомство поново долази на чело српске државе, чиме почиње нови период у њеном развоју.
Уведен је парламентарни режим у коме је све важније одлуке доносила Народна скупштина. Захваљујући уставу и либералним законима после 1903. године Србија је постала једна од држава са највећим процентом становника који имају право да гласају на изборима (око 70% одраслих мушкараца).
Крунисан је 21. септембра 1904. године у Саборној цркви а миропомазан у манастиру Жича. О његовом крунисању снимљен је филм.
Под његовом командом однете су победе у Првом и Другом Балканском рату, ослобођено Косово и Стара Србија. Након тројне офанзиве Централних сила, одбијајући да се преда и потпише капитулацију, заједно са својим народом и војском повлачи се преко Албаније и пролази голготу. Он је ипак доживео да дочека коначну победу, ослобођење Србије и стварање нове државе настале уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца, чији је први Краљ био.
Познат је као најлибералнији Краљ, заштитник основних демократских права, губио је спорове на судовима, одбијан је за зајам од државе због старости и подржавао право демократских протеста републиканаца, против монархије и владе.
Преминуо је 16. августа 1921. у Београду, а сахрањен је у својој задужбини, цркви Светог Ђорђа на Опленцу.
После његове смрти, у знак трајне успомене и захвалности, Народна скупштина једногласно је усвојила резолуцију да се Краљу Петру додели назив Петар Велики Ослободилац.