Врховни Вожд Карађорђе
(14. новембар 1762/16. новембар 1768.- 25. јул 1817.)
Ђорђе, од оца Петра Јовановића и мајке Марице, рођен је у Вишевцу код Раче у Шумадији 16. новембра 1768. године, као њихово треће дете и први син.
Његов деда Јован страдао је у боју са Турцима 1715. године.
Оженио се 1785. године Јеленом Јовановић, ћеркомјасеничког обор-кнеза Николе Јовановића и Босиљке из села Маслошево. Она је рано остала без мајке, а касније су јој отац и два брата погинули као хајдуци.
Ђорђу је родила седморо деце: Симу (преминуо одмах после рођења), Саву, Сару, Полексију, Стаменку, Алексу (умро са 29 година у Кишињеву, данашња Молдавија) и наследника Александра.
Ђорђе Петровић се истакао током Аустријско-турског рата (1787—1791) као припадник српских фрајкора, хабзбуршке милиције сачињене од Срба. У страху од одмазде након аустријског пораза 1791. године, са породицом је пребегао у Аустрију, где су живели до 1794. године, када је проглашена општа амнестија. Ђорђе се вратио у Шумадију и постао трговац стоком.
Због својих заслуга у борби са Турцима и своје одважности и храбрости, прозван је од непријатеља Црни Ђорђе или Карађорђе.
Након сече кнезова, на скупу у Орашцу, на Сретење 1804. године, изабран је за Врховног вожда устанка.
Он је био трећи избор за вођу устанка, након што су претходна двојица одбила. То место је прво било понуђено Станоју Стаматовићу Главашу, великом јунаку и хајдучком харамбаши који је одбио, пошто је био хајдук и није мислио да може да буде у добрим односима са кнезовима, а затим је понуђено кнезу Теодосију Марићевићу, који је одбио јер није имао војничког искуства и био је далек хајдуцима. Обојица су дала подршку Карађорђу, кога су поштовали и хајдуци и кнезови, који је имао велико војничко искуство и кога су се Турци плашили.
Лично је учествовао на свим важнијим бојиштима и иза њега су остале многе победе, често над знатно бројнијом и боље наоружаном турском војском: Иванковац 18.августа 1805. године, Мишар 13. августа 1806. године, Суводол 10. јуна 1809. године, Варварин 18. септембра 1810.године.
Био је велики дипломата, намучио је 10 Великих везира Отоманске империје, три Султана – Селима III, Мустафу IV и Мухамеда II, водио преписку са Наполеоном, руским Царем Александром I, Аустријским Царем Францом I.
Наполеона, француског императора, су у Аспену код Беча 1809. године питали да ли је он највећи војсковођа. Он је одговорио: “Лако је мени бити велики са нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа, изникао из простог сељачког народа, које је окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима, да потресе темеље свемоћног османлијског царства и тако ослободи свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе, њему припада слава највећег војсковође.”
Карађорђе је зарад реда и правде убио брата Маринка. Пошто је повредио част девојке, што се сматрало највећом увредом за једну породицу, а једна мајка дошла и лично му рекла: “Чекај, ми се боримо против Турског зулума а твој брат је ударио на образ моје кћери”, Карађорђе је узео конопац и бацио Дукићу, свом посилном, да пребаци преко. Овај је узео конопац и намерно промашио да би Карађорђа прошла љутња, да не би убио брата. Намерно је промашио и други пут. У том часу, Карађорђе узима кубуру и упире у Дукића. Тада је овај видео да нема шале и обесио његовог брата Маринка.
По слому устанка он је 1813. године са породицом и многим виђенијим људима, као и десетинама хиљада избеглица, пред Турском одмаздом прешао у Аустрију.
1816. године Карађорђе се придружио Хетерији, православном покрету за ослобођење целог поробљеног Балкана, у жељи да настави борбу за протеривање Турака из Србије.
То је спречио атентат који се десио у ноћи између 25. и 26. јула 1817. године у селу Радовању, код Велике Плане. Наручилац убиства је био Кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка, организатор је био Вујица Вулићевић, а извршилац Никола Новаковић, родом Колашинац, досељеник из смедеревске Јасенице.
Кнез Милош Обреновић је наредио да се Карађорђева глава пошаље у Београд, а затим султану у Истанбул.
Велики српски песник, Владика Петар II Петровић Његош, своје најпознатије дело, “Горски вјенац” из 1847. године посветио је “праху оца Србије” Kарађорђу.
Његови посмртни остаци данас почивају у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу, у Тополи, задужбини његовог унука Његовог Величанства Краља Петра Првог Ослободиоца.
На улазу у цркву стоји представа Свети Георгије убија аждају, на којој је уместо Георгијеве Карађорђева глава.